НАДРАЖЕНИ КАМЕН

     Велики Свемирски авион је преплашио биће у мени што је успламтело као шумски пожар.

     Надражене дланове нашао сам и подигао пред вид, и сву ноћ сам спивао на јастуцима од морске вуне, а велики Свемирски авион само је клањао као паук крилима или пребијени лептир што је изгубио свој лепљиви прах под додиром Страшног прста.

      Сва та невероватна дубина као фузија непролазног непрестаног је на свом изласку посртала и сурвавала се у дно стварног, и сва таа мошт миришљава и парадигма ока увежбана је тражила надражени камен што ће се се спустити над Свемир свести и проказати пут дубином тела.

"Моје дело је моје тело", говорим, говорим, говорим с јесени, увијам се у  кртичњаке старости и лежем у здрав сан под сунцем непробуђен. А ветрви ми суше срце као недорасло јагњешце што се гнезди у крилу немоћи.

     Жалим му и судбину и крв и вољу и као становник борова размећем се крљуштима.

ОКОВИ СНА ДО ПЛАВОГ СУНЦА

Милици, нешто касније

Сан је углачао бисере ноћи

     И претворио их у Звук

             И Светлост

Целог свог живота своју духовну љубав

         Не могу да поистоветим

                Ни са једном другом

                        И ничим

         Ни сном у празној тами

Зашто сенке стид зазире од светлости

Љубав сам хтео целог свог живота

     Прекрасном својом тамом

             Злом из ћудљивости

                    Ћуди жучном

Као влакна сна отежала на додиру кости

       Налазио  зов у слутњи

Лептир у немиру ме подсећао

     На злочин из страсти

            На унутрашњи пар гласова

                    Неиспеваних речи

Испио бих сав океан да није

     Животиња и Биља у њему

          Које не могу да прогутам

                  Јер налазим колико су

                         Изнад свега људског

                Ни оком

Само старости границу померам

      Скалом и даном

              Знајући да сам најмлађи

                     Пред поноћи

До плавог сунца

      Окови сна прокрваве

               Зглобове

Тиха заточеништва тишине

           Препознана  у Сјају

                   И Хуку

          У светлости што затамни

                       

ВРТЕШКА СВЕТА

Ако се њега нико као живог не сећа

      Тај ће умрети

            Или 

                  Мртав је већ

                         Прекинуо ланац космичких

                                 Олуја

Али

      Ако сам жив

              И мени ко зна где неко помишља зло 

                    И зло ме истог часа походи

И прсне крвоскок на куцавици

     Бежим у светлост

             Презирући

Што тад је илузија јер ми помрачен је ум

      Секунд пред свршетком света

Хиљадити секунд који истрајава

      Да се увек 

           Нешто друго

                Догоди

JJAAA   ...   ...

Корњачин оклоп је моје пусто острво

     У безнадној тишини

Ко схвати море моћи ће и немир његов

     И не осетивши

Моје ЈА је палма усамљена

         Катарка на истом острву

               Што кроз немир плови

Порука у боци је мој глас

     Што ће се разлетети о хрид

           Као перје или комадићи папира

И који одзвања празнином планина

     У даљинама

Потонули брод је моје тело

     Са белим једрима

           Што појавом страши

                 Бродоломнике и сабласти

           А душа моја пиратско благо

Говор ми зов

     И кричање корњаче

 

Крик кричем

      Са увученом главом не гмижем

           Претрчавајући себе у спорости

Корњача сам што једном обилази свет

     За небројено време

           И њен живот  сам

                 Његов бродоломник

Мој уздах је ветар

     Што своју пустош подноси

Моја старост је безнађе

     А тишина терет коју собом доноси

          Без хајки светлости

               Што битке светлости постају

                    Сугласја роптаја Умрлих

              Хроптави и пискави

                    Издајнички мрмољци

Уздах мој би

        Дах корењу

             Шапат риби

                   Кнедла грлу

                           Пропламсај ватри

                                 Мрмотање

                                       Клобук води

U programu Kulturnog leta, u Požarevcu, u utorak 14. jula je promocija knjige „Mucavi zvižduci“ pesnika Ace Vidića, sa početkom u 20.30 sati. O knjizi govori Jovan Zivlak... Ovo je prva u nizu promocija Vidićeve nove knjige koje će biti u narednom periodu po Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori ... Makedoniji ...

траг лета

Следим свој траг јер све што падне смрвиће ме

Бол смрт поткрепљује и ткиво разара

Тело је живо све док осећа и стрепи

Кад згасне крајње надање мрклина неба је
Срцу трептај

У себи налазим огледало ствари што учиних
Их једном
Живим или мртвима

Траг који следим је удесни жиг чија се нит у
Папратима губи

На одронима камења угледам уста тла на
Удисају земље


Тишина којом се одвија одрон
Је грмљавина камења
И прашинаста киша

Месец тамни иза облака све док сигурно не
Оживи ноћ

Његова прашина се затим разлива и светлуца
Његов одрон је месечина коју испарава ваздух

Такав је и мој траг
Као траг репа звери над росном травом

Месечев прах који пада не осветљава моју
Пећинску дубину
Коју тајим

Његов сјај је тајна студени светлости
Беспомоћност ноћи да постане дан

Папарати снажније бујају у ноћима
И кад из њих гавранови полете по тмини

Звук њихових крила је глас мога трага

Невиднине ноћи су телеса гавранова
Или тело Бога гавранова

И страх тог трага

књига "Рођење" Аце Видића веома је илустративна за један рукавац нашег савременог поетског авангардизма. Противно апологетском духу доброг дела нашег савременог песништва, као и једној врсти духовног колективизма који све више узима маха, овај песнички рукавац све радикалније заступа стваралачки индивидуализам као оптику певања и мишљења.
Аутор песничког рукописа "Рођење" очигледно је још један радикалан представник ове, колико песничке толико и духовне тенденције у постмодерној ери нашег песништва. Свака његова песма као да тежи да буде максималан антипод, односно негатив сваком стандарднијем и традиционалнијем моделу певања. Исказана опорост, збијеност фразе, значењска непрозирност, цитатност, еклиптицизам, и надасве једна горко-иронијска и апсурдистичка визура у перципирању ствари и појава, чине основу Видићевог стваралачког концепта. "Ars poetica I " , "Писац", "невидљиви див", "Тишина је бити, и био сам", "Слике из дубине зенице", "Аутопортрет", које су прави допринос нашој савременој апсурдистичкој поезији.

Веома је значајно, и то треба истаћи, да ови горки тонови, као и атмосфера изврнуте перцепције не извиру толико из поетиколошког става песника, колико из његових доживљајних регистара и горког егзистенцијалног искуства. Тонска скала Видићеве поезије извире пре свега из једне дубоке личне и непатворене "унутрашње емиграције", једног неглумљеног животног свакодневља, што овим стиховимаи даје специфичну тежину. Аца Видић очигледно не схвата поетски авангардизам технички, на домак стилске манипулације речима. У највећем делу књиге Видић је изражајно конзистентан, изван сваке праксе вербалног лудизма. Песник и у једној радикално модерној концепцији певања долази до "стабилних форми" и чврсте стиховне организације, што је део његовог продубљеног стваралачког искуства.

Песнички рукопис "Рођење" својим основним доприносом показује да новија српска поезија посебно у контексту актуелних збивања и модерних немира у њој, мора на овог аутора озбиљно рачунати
Алек Вукадиновић

Књига песама Аце Видића написана под озрачјем митологије, дакле, је тог плурала који у себи садржи полиморфност митолошких чворишта и њихових разлика, отвара се као особена транскрипција митског и његових мотива у мрежама језика модерног песничког текста. Овде није реч о опетовању митских матрица и њихових актера и идеосфера , већ је у питању песничко -иронијска дијалогика која се пита, не само о хоризонту смисла савременог света, него и о хоризонту смисла језика и његових моћи.

Песнички ангажман Аце Видића већ су поодавно уочили зналци и љубитељи поезије. Објавио је приличан број песама, а добио и неколико вредних књижевних награда. Те чињенице обавезно треба имати у виду када приступамо вредновању његове прве песничке књиге.

Књига песама под необичним називом "Време сенке Ху Чи", састављена је од шест одвојених целина (Време сенке, Лично сасвим Лично, Скице, Врат је уморан, Око криве осе, и Потпис), али њена целина ипак делује јединствено. Томе је без сумње допринела модерна концепција утемељена на одређеном броју симбола, и језгровитом изразу по свему примереном таквој поезији. Све то потврђује да А. Видић познаје тајне песничке уметности. И више од тога: неким поступцима у појединим песмама он ТРАСИРА НОВЕ ПУТЕВЕ ПОТВРЂУЈУЋИ ТАКО И ЕКСПЕРИМЕНТОМ СВОЈУ СТВАРАЛАЧКУ СУПЕРИОРНОСТ У ОДНОСУ НА ЈЕДНОЛИЧНУ ПЕСНИЧКУ СВАКОДНЕВИЦУ.

Уводни циклус насловљен као " Време сенки" , најбоље представља овог песника. То је оно заумно, имагинарно, овај лирски блесак који у песниковој концепцији звучи и модерно и авангардно. Слично је и у другим циклусима, али је по нашем мишљењу највише кретивности у циклусу "Врат је уморан". Поред садржајних необичности уочљиве су и оне графичке, и оне у сваком случају делују убедљиво...
Мирко Иконић