Велики Свемирски авион је преплашио биће у мени што је успламтело као шумски пожар.
Надражене дланове нашао сам и подигао пред вид, и сву ноћ сам спивао на јастуцима од морске вуне, а велики Свемирски авион само је клањао као паук крилима или пребијени лептир што је изгубио свој лепљиви прах под додиром Страшног прста.
Сва та невероватна дубина као фузија непролазног непрестаног је на свом изласку посртала и сурвавала се у дно стварног, и сва таа мошт миришљава и парадигма ока увежбана је тражила надражени камен што ће се се спустити над Свемир свести и проказати пут дубином тела.
"Моје дело је моје тело", говорим, говорим, говорим с јесени, увијам се у кртичњаке старости и лежем у здрав сан под сунцем непробуђен. А ветрви ми суше срце као недорасло јагњешце што се гнезди у крилу немоћи.
Жалим му и судбину и крв и вољу и као становник борова размећем се крљуштима.
"Моје дело је моје тело" zanimljivo...
ОдговориИзбриши