ОКОВИ СНА ДО ПЛАВОГ СУНЦА

Милици, нешто касније

Сан је углачао бисере ноћи

     И претворио их у Звук

             И Светлост

Целог свог живота своју духовну љубав

         Не могу да поистоветим

                Ни са једном другом

                        И ничим

         Ни сном у празној тами

Зашто сенке стид зазире од светлости

Љубав сам хтео целог свог живота

     Прекрасном својом тамом

             Злом из ћудљивости

                    Ћуди жучном

Као влакна сна отежала на додиру кости

       Налазио  зов у слутњи

Лептир у немиру ме подсећао

     На злочин из страсти

            На унутрашњи пар гласова

                    Неиспеваних речи

Испио бих сав океан да није

     Животиња и Биља у њему

          Које не могу да прогутам

                  Јер налазим колико су

                         Изнад свега људског

                Ни оком

Само старости границу померам

      Скалом и даном

              Знајући да сам најмлађи

                     Пред поноћи

До плавог сунца

      Окови сна прокрваве

               Зглобове

Тиха заточеништва тишине

           Препознана  у Сјају

                   И Хуку

          У светлости што затамни