књига "Рођење" Аце Видића веома је илустративна за један рукавац нашег савременог поетског авангардизма. Противно апологетском духу доброг дела нашег савременог песништва, као и једној врсти духовног колективизма који све више узима маха, овај песнички рукавац све радикалније заступа стваралачки индивидуализам као оптику певања и мишљења.
Аутор песничког рукописа "Рођење" очигледно је још један радикалан представник ове, колико песничке толико и духовне тенденције у постмодерној ери нашег песништва. Свака његова песма као да тежи да буде максималан антипод, односно негатив сваком стандарднијем и традиционалнијем моделу певања. Исказана опорост, збијеност фразе, значењска непрозирност, цитатност, еклиптицизам, и надасве једна горко-иронијска и апсурдистичка визура у перципирању ствари и појава, чине основу Видићевог стваралачког концепта. "Ars poetica I " , "Писац", "невидљиви див", "Тишина је бити, и био сам", "Слике из дубине зенице", "Аутопортрет", које су прави допринос нашој савременој апсурдистичкој поезији.

Веома је значајно, и то треба истаћи, да ови горки тонови, као и атмосфера изврнуте перцепције не извиру толико из поетиколошког става песника, колико из његових доживљајних регистара и горког егзистенцијалног искуства. Тонска скала Видићеве поезије извире пре свега из једне дубоке личне и непатворене "унутрашње емиграције", једног неглумљеног животног свакодневља, што овим стиховимаи даје специфичну тежину. Аца Видић очигледно не схвата поетски авангардизам технички, на домак стилске манипулације речима. У највећем делу књиге Видић је изражајно конзистентан, изван сваке праксе вербалног лудизма. Песник и у једној радикално модерној концепцији певања долази до "стабилних форми" и чврсте стиховне организације, што је део његовог продубљеног стваралачког искуства.

Песнички рукопис "Рођење" својим основним доприносом показује да новија српска поезија посебно у контексту актуелних збивања и модерних немира у њој, мора на овог аутора озбиљно рачунати
Алек Вукадиновић