Рекох јој да не бих могао шта да јој кажем. Окрете се и видех јој леђа као катран од смрзнутих риба. Почех да је тражим по траговима у којима су расле зелене коцкице док не стигох до срца пужа који се узбунио и одлете за параваном разума.
Роса у калу је мирисала на љубав морских паса што се напасају на пучини као лековите траве у рибњацима. Ветар ми ошину бору са чела и ја зауставих свој ход, своју румену студ, нагрижене табане јауком и подупирање тла.
Немогуће је сагледати могуће,рекох петлу који се ту кочопери, као кукавица којој су крила одлетела па сад стреми ка некој јарузи.
Ветар је само опирање Девојко без бола, викнух за пауком што се спремао да озађе низ степениште и уђе у градску колотечину избрљану вечитим умирањем као изнемогле сенке у небу очију.
Не знам где сад да кренем, куд ћу поћи. Вече се буди шкргутом и сам сан ће проћи као траг пијавице покрај кости коју је смрдљевак заборавио у жалости за невероватним јатима риба што своју икру разбацују путевима алги и
II
најгора је ноћ коју мрзим и немам храбрости да се окренем за дахом што ми као димљив ваздух одлази и сакупља магле.
Нема већег доказа од срца што се прелило да потекне пучином неба у којима се снивају предмети већи од кућа и кућних змија и мртвог ваздуха.
Јадан је овај свет што се наставља у вечерима заласка лета птица и ноћи проказаних невидљивим путевима. И мртвима је само срце студи што нагорева плач и уличне дреке на градским пијацама и сузе у коњаницима што коње утеравају страху у кости и гужвама по трговима и штрајковима воштаних шкорпија.
Онда се бујица разлива као вода из баченог камена у таласићима и песмама зализака светлости и месечева нарицања добијала боју пржених риба и оскоруша по травуљинама и страшног прста што нагорева.
Нема коментара:
Постави коментар